Relativno pažljivo sam slušao/gledao prenos skupštine, nisam dobio odgovor na u sebi postavljeno pitaje: koje aktivnosti, sekcije obuhvata ova nova ustanova kulture. Kako je formulisano, izgleda da se sve uradilo zbog folklora, a pitam se šta se događa sa horom, dramom i još nekom aktivnošću osim folklora. Milka je dobro rekla da se hor i drama slabo uklapaju u odrednicu negovanje tradicionalne kulture, tako nekako, jednostavno to se ne može primeniti na zabavni orkestar, dramu, hor. Može li Darja da napravi razgovor sa onima koji iz Grada više o svemu znaju.

Višeslave, ima zarez, zapeta ispred "i", ponekad: U takvim rečenicama zarezi mogu doći samo ako su veznici u službi intenzifikatora: I kuću, i polje, i livadu, i more - sve su prodali! Drugo, neću ni ja da napravim neku grešku, želeći da ukažem na nešto u vezi sa pravopisom i stilistikom. Ivan Klajn uvek opominje da se posle umetnutih rečenica ne pojavljuje "se", "su", "me","ga" i slično. Dakle: "Ali ovaj lik, ovaj što se potpisuje kao profesor [sic!], ga uporno piše." Treba, stilski ispravno: "uporno ga piše". Ne treba biti ostrašćen, čak iako si jezički stručnjak, može čovek da se ugruva.

Људи се везују и за простор, па тако разумем и чињеницу што Андрић ниједном речју није споменуо постојећи простор Модерне галерије. Ово је размишљање, молим да ме злонамерни не разумеју погрешно, не плашим се супротних мишљења, али не волим острашћеност. Елем, по мом осећању ствари, мислим да је Галерија одавно превазишла постојећи просторни оквир. Где је Љубина поклон збирка одабраних слика и цртежа до 1963, ако се не варам, не види се, демантујте ме ако грешим. Где су силне слике које су УСЛОВНО сликари дали Галерији (док Галерија постоји, биће ту, ако Галерија престане са радом, слике се враћају уметницима или наследницима). Рећи ће се: те слике и цртежи биће видљивији у Музеју фантастике, али да ли ће баш ЦЕО фонд Галерије отићи у тај музеј. Даље, где је простор за неке амбициозније програме које је најавио В. Јовановић (који би привукли младе, ђаке, студенте). И на крају, не знам да ли је још ко приметио, уз овај Андрићев текст тихо се провукла једна навијачка нит да по окончању текућег конкурса В. Јовановић остане на челу Галерије („Verujem da dugogodišnja saradnja sa galerijom, poštovanje kontinuiteta, preduzimljivost, inovativnost i rezultati jednogodišnjeg rada direktora Moderne galerije Valjevo, mr Vojislava Jovanovića pokazuju da su naš grad i Moderna galerija Valjevo, na ovom planu spremni i za veće poduhvate.“) Концепција Андрићевог текста била је начелнија и обухватнија и за овакве партикуларне одељке у њој није било апсолутно места, уз опаску да на овај начин уопште не тврдим да овај Андрићев суд није и тачан, о њему не говорим као вредносном, већ концепцијски штрчи и пара уши својом пристрасношћу.

Трифуновић не разликује програме које производе ВА културне институције од програма – ексклузива, који се могу видети САМО у Ваљеву, и НИГДЕ ДРУГДЕ ни у Србији ни у свету, а везани су за тематику нашег града. Лепо је да културне институције имају неки програм, премијерно изведен на овом фестивалу, али ако је тај програм, напр. у организацији Библиотеке, гостовање неког српског писца, онда је реч само о ПОМЕРАЊУ термина (да не буде то у јуну, јулу), не о неком кардинално новом програму. Да се разумемо, и ово је неки мини помак, али ја сам за то да се што већи број програма веже баш за тематику Ваљева, и да се изводи на местима или у близини локација где се догодио. Е, сад, требало би ово образложити, али не дајем бесплатне савете. Наравно, многи људи који размишљају о ВА култури, па и о летњем фестивалу, имали би итекако много идеја, дајте им прилику, а мене је ова Трифуновићева идеја прилично разочарала. Зар човек који се толико деценија бави културом није могао да смисли како би напр. бар једна кабаретска представа о Ваљеву била нешто много оригиналније па и од Маратонаца. Хоћемо наш град, наше проблеме, наше локације, нашу историју, све остало, и Маратонци, наравно, могу се наћи по целој Србији. Неко ће рећи: Али, овакви Маратонци се не срећу сваки дан по Србији, а неко циничан би то и потврдио: Е, вала, ОВАКВИ се не срећу!

Није тачно да у СВИМ комбинацијама са другим глаголима овај глагол МОРА да буде у безличном облику. https://jezikofil.rs/sta-treba-znati-o-glagolu-trebati-ili-sta-cemo-sa-trebati/

Hteo sam komentar ispod slave grada, ali piše da su komentari isključeni. Ovde može, pa ovako, slična je tema: pivara proslavlja to što proslavlja i svaka čast tim ljudima, najiskrenije, po svemu, tamo se dobro i pošteno radi. Ali, ništa bez popova. Kao ilustracija uz članak, popovi nekako okupirali sliku, Rajevac se jedva vidi. Slava je valjda porodični praznik. Državne firme nisu porodica, još manje je ima u strukturama grada, ali i grad slavi, kao da je familijarno nešto. I u Gimnaziji se seku neki kolači, i u Biblioteci se muvaju popovi kao za slavu biblioteke, po strankama su popovi za neke stranačke slave, je li crkva, po ustavu, odvojena od države, od državnih institucija, pa i stranke su u okviru državnih struktura. Tamjanišemo samo tako, Boba kao da nije završio medicinu, obraća nam se kao da je učio za popa.

Dete na leđima - pa to je jasna aluzija na Glavu šećera Gilišićevu: "Taman da nagazi kad stade plakati neko dete u strani više puta. "Otkud sad dete ovde?" pomisli Radan, a obuze ga sumnja. Dete plače jednako. Pogleda opet, a ono se spušta k njemu: maleno detence, kao ćupić... crni se; u mraku ne može ni da ga vidi dobro. "A što plačeš, mali?" upita ga Radan. "Izgubio sam koze, pa ne smem kući." - "A čiji si ti?" Ono plače, ne htede kazati. - "Odi na kola", reče mu Radan. Ono odmah, ječeći, skoči na kola. Radan sedi na prednjem jastuku i natera volove na vodu. Kad beše nasred vode, dok dete poče da se cereka; ne smeje se kao ostala deca, nego nekako sasvim izvraćeno: "Naša glava! ha, ha! Naša glava! ha, ha, ha!" Osvrte se Radan, a ono izvadilo iz torbe glavu šećera, pa odlomi ozgo jedan okrajak i zagrize. "Ne diraj taj šećer!" izdera se na nj, a pomisli u sebi: "Ovo nisu čista posla!" Ono se trže i strpa glavu šećera u torbu on se opet okrete napred i ošinu volove... Dok ti se navali njemu nešto na leđa, pa sve teže, teže... hoće da ga zavali natrag. Maši se rukom na rame, kad ali - šapa! Na drugo, i tu - šapa! Jedva se malo osvrte, nema deteta da sedi u kolima. Volovi zapeli pa siplju, kao da je kamenje natovareno; njemu opet sve teže i teže... Već opaža kako mu nokti od onih šapa proboli gunjac, pa već dohitaju i kožu. Mrdne malo da strese, aja - još gore priteže! Volovi zapeli, jedva pomiču kola. Da mu je barem na obalu izići. Ošinu ih što igda može - te jedva izvukoše kola na obalu... Siđe Radan polako sa kola, da bar volovima olakša. Kad, ali - hoće ono da ga obori. Omane da strese - ne možeš maći. Priteže, kosti mu pucaju. Popne se na kola, ne mogu volovi gotovo da maknu. Puca onaj jastuk pod njim, kao da je natovaren vodenični točak. Dođe već da se svisne od tereta. Svoga ga mrtvi znoj probi... Čitav sahat bočio se tako s tom nečastivom silom. Dok se čuše srećom i petli... Odskodi mu dete s leđa, pa naže uza stranu."

Samo, neka se ne zanose mnogo ni ovi bivši, iz DS-a posebno. Moje iskustvo, mada je Andrić u Znakovima... lepo napisao: Nemojte suditi o čoveku u celini samo na osnovu njegovog odnosa prema vama. Zato kažem, moje iskustvo, a drugi imaju valjda svoja iskustva sa njima. Naime, negde 2003. bio je konkurs za dodelu sredstava za kulturu, nešto u tom smislu, gde se moglo konkurisati sa nekim idejama, projektima. Ja sam se prijavio sa idejom da objavim knjigu pesama za decu, da oni to podrže, grad, a da od 500 primeraka, 450 bude besplatno podeljeno deci Va i okoline, po selima. Naravno da nisam prošao, a nedugo zatim izvesni njihov, DS-ov, Petrović, zadužen za te stvari u opštini, gradskoj upravi, učestvovao je u odlučivanju (ako nije bio i glavni) da grad bude pokrovitelj za NOĆ VEŠTICA, gde je JEDAN, ali JEDAN plakat u onakvoj štampi koštao kao što bi koštala moja knjiga. Uzgred da kažem, knjigu je finansirala moja ćerka, do sada je poklonjeno oko 430 primeraka (od 500), i ovo nije bez značaja: na poslednjih desetak takmičenja u recitovanju za niže i više razrede OŠ, pesme iz te i iz drugih mojih knjiga pojavljuju se redovno i to ne retko i po nekoliko njih. Zato, ovi iz DS-a, smanjite doživljaj!

Negde sam već napisao, ali nije loše ponoviti: Ne kaže se DesanKi, nego DesanCi, i ne kaže se LiteraRni, nego LiteraLni, pitajte za to direktorku Va biblioteke, ona je prošle godine tako rekla za Desanku, pozdravljajući dobitnika Mošu pred toliko učenih gostiju i decom iz Brankovine, a nešto kasnije, na jednoj književnoj promociji, rekla je ovo drugo. Nazdravlje!

Tužno je i pretužno sve ovo oko tog kao studija i svega što on nudi. To je, po meni, pinkizacija svega čega se oni dotaknu. Ako se ne varam, oni su imali audicije i slične cirkuse za male manekene i foto modele za decu od tri - četiri godine pa do određenog uzrasta. To je njihov nivo, domet, to - zaluđivanje dece, ali daj lovu, čudim se roditeljima koji su za to plaćali, ali za divno čudo, uopšte se ne čudim gradu i Bobi i Poćuti. Sad će oni reći, posebno Poćuta: Šta ja imam sa otime? E, pa imaš, Poćuta: kad je bio direktor Doma omladine, jednom sam ušao u kancelariju, jer smo u saradnji sa njima radili dečju pozorišnu predstavu. Pred Poćutom, ogromna gomila plakata za kik boks, jer je on tu bio neka budža, da li poziv za učlanjenje, da li za neki meč, nije bitno. Ali, to je njihov nivo: Palma i kik boks, ni on a ni Boba nemaju veze sa Valjevom, i sa njegovim pravim kulturnim potrebama. Pitao sam zadužene u gradu, kad je pre neki mesec, njihov miljenik i kulturna gromada, izvesni Bogojević išao u Sloveniju: da li je njegov prvobitni zadatak, cilj, bio da promoviše Va kulturu, kako je navedeno po njegovom povratku, ili je PRVENSTVENO išao svojim PRIVATNIM poslom, na poziv neke opskurne provincijske organizacijice, kao slušaj sad ovo: multimedijalni umetnik. Pa mu je neka knjižica iz Va, neki prospektić, i još neka sića vezana za kulturne institucije Va bila samo usputna delatnost, a glavno - promocija svojih multimedijalnih budalaština u društvu sličnih nabeđenih umetnika, po sistemu: ja tebi serdare, ti meni vojvodo, a obojica znamo da smo gola govna. Jer na takvim, privatnim skupovima dodeljuju se neke VASELJENSKE nagrade, pa priznanja, pa venci, bokte, mi i ne znamo koje veličine dišu ovaj vazduh sa nama anonimusima. Pa nas posle bombarduju iz grada: izvesni Bogojević promovisao Va kulturu, izvesni B. dobitnik nagrade grada za najboljeg kulturnog stvaraoca (50 000 u džep), pa objavio sto pedesetu knjigu, pa proglašen za najboljeg u svemiru i okolini od strane udruženja koje vodi izvesni anonimus iz Požege ili slično... E, u takav okvir, izuzetno se uklapa i taj famozni studio i izvesni Ljubiša, sličan se sličnom raduje, ili na srpskom: similis simili gaudet.

Ништа мање него Васељенска туцијада, како претенциозно, како нескромно, како провинцијално. Без потцењивања, свугде треба поштовати живљење, али у једном селу организовати нешто на нивоу ВАСЕЉЕЊЕ, па то може само убога и јадна нечија памет. Али свак има право да буде скудоуман, међутим право питање је зашто неграђивати нечију мегаломанију и глупост. Па онда чувени Ди фест Студија М (први, прошле године био им је ТРАДИЦИОНАЛАН, а други, овогодишњи, дај боже да им не буде ЈУБИЛАРАН). На основу прошлогодишњег образложења, које су поднели за конкурс, што сам га прочитао на једном ВА порталу, то је прави пример реченица које практично не значе ништа, толико су уопштене, јадне, све бисер до бисера: „Nedostatak adekvatnih sadržaja realizovanih kroz razne manifestacije, zabavno-turističkog sadržaja je povod da ovim sajmom probudimo maštu i kreativnost da Divčibare budu inspiracija za umetnike, sportiste ali i organizatore različitih programa i sadržaja. Želimo da ovaj sajam bude tradicionalan". Ако град Ваљево овакве небулозе награђује са петином целокупне суме коју је предвидео за креативан допринос удружења грађана, онда нешто није у реду или са градом или са удружењима или са нама свима. Туга. Или, како се то исправно каже: Пратимо пут новца, видећемо врло брзо ко ту коме шта дође, у сваком случају никакав очекивани учинак, никакав допринос туризму града, никакви ефекти осим што је пола милиона завршило у нечијим џеповима. Пола милиона НАШИХ, мојих и твојих, пара, одлуком неуких или глупих, или примораних, одоше немаштовитима, алавима и повезанима, за шта: за продавање магле. Свака част, напред у нове победе!

Nije jasno iz izveštaja novinarke ZA ŠTA SE TAČNO RASPISUJE KONKURS ZA UREĐENJE TOG PROSTORA. Koliko sam ja uspeo da razumem sa tv-a, konkurs je za MEMORIJALNI CENTAR. Onima kojima je palo na pamet da prvo sahrane Ljubu tu, na Šancu, za koji sada saznajemo da je klizište, pa tek posle da idu normalnim putem, kao što su konkursi za uređenje, te mišljenje građana i sl., -strašno su otežali normalan razgovor i diskusiju hladne glave. Jer, povučen je jedan neverovatno važan potez, da je naš, za mene, veliki, Ljuba, već tu sahranjen. Nekako to izgleda kao da smo svi stavljeni pred svršen čin, jer sahrana tog čoveka na tom mestu kao da je odredila sudbinu celog prostora za nešto što se sad naziva različito, te HRAM SVETLOSTI, te ALEJA ZASLUŽNIH GRAĐANA, te ALEJA VELIKANA. Hoću da kažem da prosto ne znam kako razrešiti situaciju kada građani aklamacijom, referendumom ili na neki drugi naćin odluče da tu ne može i ne treba da bude sahranjivanja, a imamo postojeći grob. Šta onda sa tim grobom? Neću sad da se bavim pretpostavkama, sačekajmo razvoj situacije, ali neko je na skupštini rekao: Za šta se pravi arhitektonski i prostorni ili kako se već naziva projekat tog dela Brđana, Magdalenića šanca. Da li se pravi za MEMORIJALNI CENTAR, što, po meni podrazumeva groblje, sahranjivanje i sve što uz to ide, ili se pravi plan PARKA, bez prejudiciranja da to obavezno mora da bude MEMORIJALNI kompleks. Kao da je kod Jeremića činjenica što je tu već sahranjen jedan znamenit čovek prejudicirala zahtev da se pravi konkurs za MEMORIJALNI centar, ako sam ja dobro razumeo zaključak na skupštini. Ali niko da kaže Jeremiću ili Gvozdenoviću da je jedno organizovati konkurs za MEMORIJALNI PARK, a nešto šesnaesto za samo PARK. Ono Memorijalni automatski uključuje groblje, kako ja razumem stvari, a PARK JE POJAM KOJIM GROBLJE MOŽE BITI OBUHVAĆENO, ali nije obavezno. I SAD, KADA JE TOLIKO GRAĐANA PROTIV GROBLJA NA TOM MESTU, RASPISUJE SE KONKURS ZA GROBLJE NA TOM MESTU, POD FIRMOM, KAO NE ZNAMO KAKO ĆE PROJEKAT IZGLEDATI. KAKO GOD BUDE IZGLEDAO, AKO JE RASPISAN ZA MEMORIJALNI CENTAR, TO MORA BITI GROBLJE I SAHRANJIVANJE KOD ŠKOLE I OBDANIŠTA. Dakle, BAČENE PARE za organizaciju konkursa, za nagrade, za utešne nagrade, JER GRAĐANI SU VEĆ REKLI: NEĆEMO GROBLJE, i tačka. I još jedna sitnica: čuli smo da je to mesto predviđeno već za CRKVU. Sa druge strane, niko nije osporio tvrdnju da je taj prostor REGISTROVAN KAO KLIZIŠTE. Ne želimo valjda situaciju da nam buduća crkva na tom mestu, zbog klizišta, jedno jutro, posle obilnih kiša, osvane u porti postojeće stare crkve!

Ništa dosadnije od onih koji su toliko opsednuti tzv. zdravim životom, da im je to postao jedini cilj, smisao života. Lepo je rekao D. Radović: Nepušači žive SAMO ZATO DA NE BI PUŠILI, pušači žive zbog svega ostalog. Drugi moj omiljeni mislilac, Montenj, napisao je: Ono što mi prija, ne može da mi škodi. Teror zdravog života, mladosti ismejao je Matija Bećković u knigama Kad budem mlađi i Kad budem još mlađi. Shvaćeno u ovom smislu ovo Puletićevo pisanje može da bude simpatično, kao prozna reakcija (za razliku od poetske Matijine) na tu pomodnost, opsesiju, teror, fiks ideju zdravog života. Tipovi puni života bili su Mika Antić i Kiš, između mnogih, sagoreli su, kao i Jesenjin, na primer, ali su ostavili večit trag, da budem malo patetiča, a skomračni tipovi puni brige za svoj ŽIVOTIŠ KRTI (Majakovski, poema Lenjin), ostavili su, pre pedesetih kao i u tim dodatnim godinama preko svojih pedesetih, samo svoje izlučevine.

I vi, polako ali sigurno, postajete sportski portal. Imate posebnu oznaku za sport, pa neka sportske vesti budu tu, ukoliko teme nisu problemske kao ona o dodeli sredstava za pojedine klubove i sportska udruženja, GDE IMA SPORNIH ODLUKA. Taj prilog u startu može i treba da bude problemski intoniran, i zato spada u sferu POLITIKE sporta, a ovo su prosti izveštaji sa pojedinih sportskih DOGAĐAJA, TE KAO TAKVI IDU U RUBRIKU sport.

Lepo je što Grad misli na decu, ali... Zašto ovo dečje igralištr nije urađeno po visokim standardima kao ono na Pećini ili kod Doma kulture, tu pre svega mislim na podlogu oko sprava: kod Doma kulture je CELO igralište pod nekom masom koja pomaže da povreda dece, ako padnu, skoro da i ne bude, ili da budu svedene na minimum. Na Pećini je oko SVAKE sprave takva, meka, lepa podloga i tu, takođe roditelji kao i deke i bake ne strepe toliko da će dete u slučaju neke nezgode biti povređeno. Ovo, novo igralište je doduše urađeno na zemlji, na travi, ali tu ima previše prašine, posle kiše i blata, a u svakom slučaju je opasnije tlo za eventualne padove dece. Znam, neko će reći: Šta si, čoveče, navalio sa mogućim dečjim povredama, ali o tome govorim upravo zbog iskustva sa opasnim dečjim igralištima, napr. u Kolubari2, gde je itekako bilo povređivanja dece zbog pada NA ASFALTNU PODLOGU. O ovome sam pisao gradonačelniku još sredinom jula, na sajtu grada, opcija PITAJTE GRADONAČELNIKA, ali do danas nije me udostojio odgovora. Hoću da kažem: Mi nemamo dece prvog, drugog ili ko zna koga reda, sva deca našeg grada zaslužuju igrališta na visokom i bezbedom nivou.

Citat sa FB: Postoji možda i solomonsko (možda i ponajbolje) rešenje za ovu situaciju: neka ova Gimnazija ostane državna gimnazija u ovoj i ovakvoj zgradi, a neki prostor (pa i kasarne Kadinjača) neka uzmu PRIVATNI PREDUZETNICI koji bi tu stvorili PRIVATNU GIMNAZIJU, tako bi se ova državNa RASTERETILA ali i ostala, a nova ponudila novo obrazovanje za novo doba, nove smerove (i neke postojeće), nov moderan eksterijer i enterijer i nove i konkurentne nastavne radnike. ( Nije bilo potrebe dirati i preseljavati državne gimnazije napr. u BGD. pa i onu, mislim Treću, sa zgradom istom kao ova naša, a evo zbog čega: Privatna gimnazija Crnjanski, PRIVATNA GIMNAZIJA MILENA PAVLOVIĆ BARILLI, SREDNJA ŠKOLA “SVETI SAVA”, Srednja škola "Dositej",obe i sa gimnazijskim smerovima, Gimnazija Stefan Nemanja, Privatna gimnazija Vladislav Petković Dis...). Da nije ovo rešenje i za Valjevo?

"Verujem da je jubilej i najbolja prilika da se Valjevo i Srbija oduže Valjevskoj gimnaziji (uz dužno poštovanje svima), najvažnijoj valjevskoj instituciji - školi koja 150 godina radi u korist svog grada i svog naroda obrazovanjem i vaspitanjem najdarovitijih i najkreativnijih mladih ljudi čiji svekoliki dometi u proteklih 150 godina najbolje govore o kvalitetu rada naše škole." Ne možemo a da se ne vežemo za jubileje, te ovoliko te onoliko godina života i rada, ima lep satiričan zapis o tome moj omiljeni satiričar i mislilac D. Radović, praveći sprdnju sa činjenicom da smo ušli u nov mesec i da u čast tog novog meseca treba organizovati ovo ili ono, kao da se ne može mnogo toga uraditi bez glupavog pozivanja na jubileje i godišnjice. Drugo: U citiranoj rečenici na početku ima uvrede za nas koji smo radili u drugim školama, nekako imam taj osećaj i drugo, važnije, ima uvrede za svu sjajnu decu koja nisu učila u Gimnaziji (tu su, po Andriću, tako se može razumeti, učili NAJDAROVITIJI I NAJKREATIVNIJI MLADI LJUDI). Treće: Kad nam je sve bilo pesma i za pohvalu, zašto nismo ostali u 1870-tim, 1890-tim, u prvim decenijama dvadesetog veka, u međuratnom periodu, mislim civilizacijski, virtuelno, što nismo ostali u socijalizmu, u Slobinom vremenu, što se svaki dan borimo da budemo demokratskiji, oslobođeniji, pametniji, a kad se ovako nekritički piše i o nekoj instituciji i o nekim prethodnim vremenima, ja bih poželeo onoga ko hvali da vratim u ne mali mrak i bedu prošlih vremena. Kaže narodna poslovica: Pčela ide po livadi i bere med, a bumbar ili trut po toj istoj livadi i beru jed. Šta hoću da kažem: Moje pozivanje na mrak prošlih vremena može da se tumači kao lična nasađenost nakrivo, ali da li je Gimnazija u Valjevu delila sudbinu društva ili je bila van vremena i prostora. Mogao bih (ne kao ponavljač) da navedem bezbroj brljotina društvenih, pedagoških, moralnih, obrazovnih i svakakvih drugih što bi bilo u priličnoj suprotnosti sa nekritičkim tekstom bivšeg sjajnog učenika, profesoras i direktora V. Andrića, koji onako usput podiže Gimnaziju do visina koje kao obični smrtnici nismo u stanju da sagledamo. Zato, po meni, ne treba se pozivati na elitističku osobenost Valjevske gimnazije, jer ona to, opet po meni, naprosto nije, već je srednja škola KAO SVE DRUGE SREDNJE ŠKOLE U GRADU, nego treba jednostavno reći: Još od onda kada se osetila potreba da se na onu lepu i upečatljivu zgradu Gimnazije dograđuju tzv. kavez, zatim, nastavnička pa skromna fiskulturna, i onda kada se ono lepo dvorište sa sportskim terenima pretvorilo u travu i beton, ali i stambene zgrade, - bilo je jasno da ova obrazovna institucija, tik uz bučnu ulicu a sa učionicama kao vojničkim spavaonicama, nije za nove obrazovne standarde i izazove. Što bi rekla deca: KRATKO I JEZOVTO, a ne traktati o tome kako niko nema što Valjevo (u liku svoje Gimnazije) imade.

Neću da se činim važan, ali sam pre godinu dana možda u nekom svom komentaru za Valjevsku gimnaziju rekao sve ovo što je naveo Mađar. Ta zgrada je građena pre sto deset godina, sve su učionice kao za kasarnu, da ne ponavljam: nema praktično dvorište, nema pravi amfiteatar, saobraćaj je pod prozorima, buka, prašina, nema dosta manjih prostorija za manje grupe, uopšte uzev - prevaziđeno. To je tada, kad sam napisao, izgledalo kao blasfemija, a sada je odjednom logično i normalno. Traže se školske zgrade za novo doba, Kadinjača je dobar izbor, ima dovoljno prostora. Samo jedna sugestija: Čim se Gimnazija iseli, neće biti potreban tzv. kavez, i sva ona dograđena skalamerija (nastavnička, fiskulturna), apsolutno sam za to da se zgrada koja je arhitektonski uzorna i svedoči o ukusu i dometima jednog vremena - VRATI U PRVOBITNO STANJE, a sav materijal od srušenog prostora pokloniti autoru dogradnje, ako se ne varam, Vladi Simoviću.

Darja, imam primedbu, ali bih je napisao samo za tebe, no ne znam tehnički kako da to izvedem.

TRažim bilo kakvu vezu sa pominjanjem Tešnjarskih... da izrazim svoje ČUĐENJE, OGORČENJE, UŽAS, onim što se zove Tešnajarski glasonoša od 5. avgusta o.g. Ljudi, da li je moguće napraviti veću budalaštinu a sve pod uredništvom Žike Šešira i redakcijom u kojoj su Božin, Slaven, Branka Đurić. Pa tu su Tešnjarske samo u naslovu, to nema blage veze sa ovom manifestacijom, dokopao se Slaven prilike da se izarlauče na sve pa i na ovu vlast, kako mu ne odaju priznanje da je on prvi urednik Tešnjarskih, to je jedna strana, pa na dve strane preneo odlomak iz zbirke pripovedaka iz 1975, a sve pod firmom odlomak IZ ROMANA(?!), pa onda dao štafetu Božinu koji na naslovnoj strani objavi nešto što bi trebalo da bude pesma (narod bi rekao: Guske ga razumele), ali ima Božin još nešto, pa na DVE strane osu paljbu, samo on zna po kome, zbog decenijskog arhitektonskog devastiranja Tešnjara, pa Branka čini mi se na dve strane o nekim nebulozama iz svog detinjstva, pa dadoše loptu Miodragu Lomi, da ničim izazvan u Tešnjarskom glasonoši razvije na dve strane svoja smatranja o slikarstvu Romanovića, kad se sve sabere za Tešnjarske večeri nađe se jedva strana - dve, alo, dokopalo se to za gradske pare prilike da se samoreklamira, a o Tešnjarskim večerima ćemo onako USPUT, ako ostane malo mesta posle ovih naših uzurpacija. Ponavljam: veće budalaštine za pare Grada naš grad odavno nije sebi priuštio.

Gde se mogu naćí izveštaji tih ustanova. mene konkretno zanima izveštaj Biblioteke, nešto se malo razumem u tu oblast, nekoga bi zanimao neki drugi, jednostavno imamo pravo da vidimo kako se troši naš novac. Tražio sam na sajtu pomenute ustanove - nema! Sve treba da bude dostupno javnosti, nemam mnogo poverenja u upravne odbore, često tu sede nestručni ljudi, koji je stručnjak za bibliotekarstvo bio izvesni Pevčević, a on nije izuzetak, kad i direktori nisu stručni nego partijski podobni, šta očekujemo od članova upravnih odbora. Uostalom, direktorka Biblioteke pri dodeljivanju Desankine pesničke nagrade reče i ostade živa pred toliko profesora, umetnika, akademika možda: Našoj DesanCi!!!

Свим медијима фали рубрика: ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ. Само будала би имала нешто против успеха деце и тако даље и тако даље, али ово друштво као да све своје обавезе према младим људима исцрпљује у периоду када су та деца КОД РОДИТЕЉА, кад живе од родитељског рува и крува. Ајде поштено да видимо колико се младог света ЗАПОШЉАВА, колико има прилике да креира свој живот, е, ту би било ОБЈЕКТИВНЕ ТЕШКОЋЕ, ПРЕТХОДНА ВЛАСТ, 500 ГОДИНА ПОД ТУРЦИМА, А ШТО АМЕРИКАНЦИ МАЛТРЕТИРАЈУ ЦРНЦЕ, А НЕДОВОЉНЉ ВЛАЖНОСТ ВАЗДУХА, КАМЕНЧИЋИ ПО ТЕРЕНУ... Толико смо затрпани успесима младих људи у периоду њиховог школовања, да се чини како ће земља једва чекати да пригрли сву ту енергију, полет, знање... Свако ново дете је нов поглед на свет (Душан Матић), али има и она Свет остаје на младима, КАД СТАРИЈИ ДОНЕСУ ОДЛУКУ О ТОМЕ. Иво Андрић у Знаковима... на једном месту отприлике пише: Претерана љубав према свој живој деци коју неки људи показују више нам говори да су ти људи негде некоме коме требају и морају да пруже такву нежност све то УСКРАТИЛИ. Тако и сви ови што изгибоше говорећи о изузетним успесима младих: Ми смо своју бригу и љубав према долазећим генерацијама на ОВАЈ НАЧИН испуцали, немојте нас смарати судбином ових младих људи за којуу годину. Нек базају, нек се УЧЛАЊУЈУ, нек се сналазе, 150 евра плата није мала ствар, нек се жене, удају : Ако сте беспослени, удајте се, ако немате да једете леба, родите дете, ако ни тад немате од чега да живите, родите јоиш једно дете...Вежбајте ову технику: Мању муку избијајте већом муком (Д. Радовић).

Mlade ljude staračke muke ne zanimaju, stari imaju sopstvene muke, kad čovek pošteno pogleda nije mu jasno kome je ovo pisanije namenjeno. Ovaj solilokvijum treba napisati i lepo u fioku.

Udruženje građana, to je IS Petnica. To samo po sebi nije ni loše ali ni dobro, ima valjda nekih nadzornih odbora, ima Upravni odbor... Nisam pametan kad je Petnica u pitanju: kaže se - to je evropski brend, možda, ko će to meriti. Sa druge strane, imao je ovaj grad još itekakvih brendova pa ih pojeo tranzicioni mrak: Jablanica, Štamparija, Kožara, Gradac, Elind, ONAJ Krušik (12 000 radnika), i ko zna šta još, pa nešto nismo čuli ovoliku dernjavu, da ne kažem: kuknjavu u vezi sa svim tim. Kud se dede car Nemanje blago, što bi rekao narodni pevač. A opet, ovo kažem bez ironije, nije mala stvar napraviti sve ono što je Petnica za 30 i više godina napravila. Ne treba to tek tako ispuštati. Nekako bih ipak voleo da neko pozvaniji iznese sve činjenice na sto pa da vidimo:da li smo mi stvarno lakomisleni i neodgovorni pa tako lako ispuštamo iz ruku jednu evropsku vrednost tu nama pred nosem ili, sa druge strane, u ovoj užasnoj društvenoj situaciji na silu održavamo ipak jednu ekskluzivu. A tako lako smo dozvolili da nam se pred tim istim našim nosem ugase one firme koje su bile temelj razvoja i da desetine i više hiljada ljudi ostanu na ulici. Zašto tada nismo imali sličnog razumevanja za tu situaciju? Kao što vidite, pitanja, pitanja...

"Stvari vam sada izgledaju jeftino i lako, ali mogli bi skupo da ih platite, kada za to dođe vreme." Malo podataka, malo uputstava, pa na kraju pretnja, šta je drugo citirana rečenica nego manje ili više obična pretnja. Da li je to hrišćanski? I kakve su ono kvalifikacije navedene uz samo ime, pa da je ime nego nadimak, a ostalo, kao iz američkih filmova: "Pre rata zemljoradnik, rudar, strojobravar, nadničar. Posle rata na odgovornim funkcijama u Federaciji. Nosilac više mirnodopskih i ratnih odlikovanja...". U jednoj ličnosti Dobrica Erić (zemljoradnik), Tom Džons (rudar), Tita (strojobravar), Mihajlo Pupin (mislim da je i on bio nadničar), Petar Stambolić, Moša Pijade i Dragoslav Marković (funkcioner u Federaciji), mašala! Posebno je dirljivo ono nosilac više mirnodopskih i ratnih odlikovanja. Nije kao što bi rekao Matija: Nosilac brade s brkovima. Ili, ne daj bože, tužan slučaj kao što je bio pok. Milojko Marjannović, koji je, priča se, jednom zavapio: Ljudi, dajte mi bilo kakvo odlikovanje, nema smisla da za mojim kovčegom ide čovek noseći crveno jastuče, a na njemu su samo špenadle.

Najiskrenije bih voleo da mi neko ko je u tom Dulovom vremenu i nešto kasnije, znači kraj osamdesetih i prvih nekoliko godina devedesetih, dobronamerno objasni, kakav sam i ja sa ovim svojim javljanjem, u čemu je to veliki i neprolazni doprinos Dušana i Nove demokratije prosperitetu Valjeva. Boba Gvozdenović je nedavno rekao kako želi Valjevo iz Dušanovog doba, a tu skoro je malo uopštenije izjavio da Valjevu želi da vrati NEKADAŠNJI SJAJ. Voleo bih da zajedno sa učesnicima tog zlatnog, kako se hoće sugerisati, perioda našeg grada prodiskutujemo o tome, kako se to savremeno kaže, bez ironije: prosvetlite me! Moje nedoumice su sledeće, kada je reč o tom periodu. Prvo, hajde da vidimo kako stojimo do višestranačja. To je socijalizam sa svim svojim zakonitostima, jednom posebnom logikom u svemu, od ekonomije do kulture, prosvete, privrede, sporta, da ne nabrajam. Međutim, meni je važno sledeće: pa takvi društveni odnosi NIKADA VIŠE neće se vratiti. Dulova uloga i delovanje U TAKVIM OKOLNOSTIMA, po meni, ne mogu biti ni od kakve koristi onima koji će da vode Valjevo danas i ubuduće. Jednostavno, ta društvena matrica otišla je u istoriju, može se samo govoriti o više ili manje socijaldemokratije, ali socijalizam je zauvek za nama. Druga nedoumica u vezi sa tim periodom je da smo svi mi koji smo morali da živimo i radimo u tim okolnostima na određen način davali legitimitet toj vladavini, neki manje neki više. E, sad, da mi je da neko pošteno izvaga koliko je tadašnje Valjevo, sa svim onim što je radilo pomoglo da se Milošević ustoliči, da vlada, da radi to što je radio, i slično. Eto posla za ozbiljne istraživače, koliko ja vidim, Srbija je skoro podeljena po pitanju uloge i doprinosa Miloševića Srbiji, neki kažu: pogubno, drugi tvrde: sjajno. Pa kad se oko Miloševića lome koplja, šta reći za doprinos Dušana Mihajlovića, prvo Miloševiću kao novom voždu Srbije, drugo Valjevu i Valjevcima. Radovan, vidimo, sve najbolje o Dušanu, mada onako paušalno, voleo bih da se poziva na neki svoj ogroman istraživački poduhvat u vezi sa ovim. Drugo veliko pitanje je delovanje Dušanovih naslednika kao i Nove demokratije i u Valjevu i na nivou Srbije u vreme višestranačja. Ukratko: ako su oni zadovoljni svojom ulogom i stalno govore o tome da su bili pravi nastavljači Dušanovog DELA (mnogi pod ovim pojmom učitavaju razna značenja, ponekad i sasvim suprotna), onda nekoliko pitanja: koliko su vodili računa o OPŠTEM društvenom okviru, o ulozi Srbije u svim dešavanjima početkom devedesetih, koliko su se suprotstavljali nekim i za Valjevo pogubnim odlukama koje su dolazile od republičkih vlasti, od JUL-a, SPS-a, od Miloševića, da li je takvih odluka, po njihovom mišljenju i bilo, možda su sve aminovali, kako reče Matija: Al bojim se da bih počeo da molim Da plačem, klečim i sve da izdajem, da bih sačuvao samo život goli, Na sve da pljunem na sve da pristajem. Bilo kako bilo, ovo je Radovanova IMPRESIJA, nema dokaza ni za šta što je rekao, nije ozbiljno analizirano, ali, kako reče Onjegin (surovo) Tatjani na njeno divno pismo: Povratka nema godinama I dušu neću obnoviti... Nema ni kako reče satiričar: Napred u STARE pobede! Ili Momo Kapor: Stara dobra vremena su KIČ.

Niste objavili ono što mnogi već oglašavaju na sva zvona: dr Đukanović podržao na lokalu SPS, PRIČAM TI PRIČU ili tako neki slogan. Evo komentara te vesti: Da li je ovaj Boškić najčistiji? Na republičkom nivou podržava zveri, pardon, Dveri, i DSS, a i jedni i drugi su da bog sačuva. Na lokalu SPS, o, sveta lustracijo, zar oni nisu po zatvorima i na đubrištu političke istorije. Zato, Boškić, nemoj se blamirati, bolje ćuti i šetaj po Gradcu i uživaj u poštovanju Valjevaca, a i svojih kolega, pusti ti politiku, ti si firma za sebe, koga god podržao, pogrešio si, zašto bi ti svoje časno ime pozajmljivao nekima što su se iskompromitovali i nalupetali, koje oni lično, koje njihovi prethodnici, čoveče, šta ti to treba, da se vučeš po njihovom blatu.

Nisam razumeo njihov spot, gde jedan mladić, sa kapuljačom i maramom preko lica, vide mu se samo oči, sprejovoma po zidu od cigle ispisuje njihov izborni plakat za valjevske izbore, sa znakom SPS i Milićevićem s jedne , a Jeremićem s druge strane. Jesu li oni kao stranka u ilegali, pa moraju tako da se oglašavaju, ja razumem na taj način ovaj spot. Drugo, izgleda da im neko ne da da se lepo i fino, kao svaka partija, stranka, koja učestvuje na lokalnim izborima, reklamiraju, tj. pošalju mogućim biračima svoje poruke. Treće, da li to SPS ohrabruje one koji zakukuljeni i zamumuljeni pišu gde im se svidi po gradu, važno je imati set sprejeva i vozi, MIško. Ko god da im je autor ovog spota, mislim da je napravio nebulozu i budalaštinu. Uostalom, nije ni čudo, kad kandidat njihov za gradonačelnika svojevremeno beše glavni za kik-boks u gradu, kao njegov sada koalicioni partner na republičkom nivou Palma. Pa, ljudi moji, taj sport je ozakonjeno premlaćivanje i ubijanje, tu nema ni S od sporta, to je jedna zabava za zadrigle podstrekače i popularizatore tog makljanja, a u mrežu njihovog iživljavanja uvučena su sirotinjska deca i mukice koje su nezrele i ne znaju kako služe tim zadriglim tipovima za društvenu i svaku drugu promociji, a sebi i svom zdravlju samo ŠTETE. Pa, nešto mislim, da nije inspiraciju za ovako bleskast spot dao neko ko je popio lepih udaraca, pre svega u glavu, možda baš i sam drug kandidat.

Ово није неозбиљан предлог, какав ће изгледати некоме ко није спреман на радикалне визије. Наиме, сматрам како је просто будаласто то што ми гласачи тражимо програм партија, странака, група грађана и сличних, како се то каже, политичких субјеката и онда меримо, вагамо, ломимо се, размишљамо, одлучујемо се па одустајемо, одустајемо па се поново враћамо некој нашој политичкој опцији. Ја сам за дијаметрално супротан начин одвијања политичког живота. СВАКИ грађанин треба на неки од доступних начина да ОБЈАВИ СВОЈ ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ, односно шта жели од власти, месне заједнице, општине, покрајине, региона, града, републике. Политичари помно треба да проуче сваки ПОЈЕДИНАЧНИ ПРОГРАМ, СВАКОГ ГРАЂАНИНА, који је такав пројекат изложио на увид јавности, и да ти политичари који сматрају да су у стању да реализују тај програм СКЛОПЕ СУДСКИ УГОВОР, ОБАВЕЗУЈУЋИ, ДАКАКО, са сваким таквим грађанином, коме својом имовином, новчаним гаранцијама и на друге обавезујуће начине стављају до знања да ће својим политичким ангажовањем ИСПУНУТИ ПРОГРАМ, ЖИВОТНА, СОЦИЈАЛНА, КУЛТУРНА, ЕКОЛОШКА, РЕКРЕАТИВНА, ОБРАЗОВНА, И СВА ДРУГА У ПРОГРАМУ ГРАЂАНИНА НАВЕДЕНА ОЧЕКИВАЊА. Ако су грађанинова очекивања мегаломанска и нереална, неиспуњива, драги мој политичару, немој са таквим грађанином ни склапати уговор, а ако мислиш да си способан, као што обећаваш (необавезно, као онај који НУДИ РАЈИ ПРОГРАМ), изволи, прихвати тај судски обавезујући уговор, али овога пута СА ОНИМА КОЈИ СУ ТЕБИ ПОНУДИЛИ СВОЈ ПРОГРАМ НА РЕАЛИЗАЦИЈУ. Није мала ствар дати некоме у руке своје наде, очекивања, пословне пројекте, најинтимније породичне планове (удаје, женидбе, проширење породице, селидбе...), као што ми радимо на одређен начин, дајући, условно схваћено, своју судбину у руке оних који се баве политиком. Знам како ће неко рећи да му ово звучи мало претерано, ово са предавањем сопствене судбине у руке политичара, као што ће бити не мали број оних који ће имати озбиљну замерку типа да ја уствари одустајем од СВАКЕ ЛИЧНЕ ИНИЦИЈАТИВЕ, ОДГОВОРНОСТИ, ПОДУХВАТА и слично. Међутим, само треба подсетити на то колико ОПШТИ ДРУШТВЕНИ амбијент утиче на СВАКУ ПОЈЕДИНАЧНУ СУДБИНУ, и биће нам јасно да уопште НИЈЕ БЕЗАЗЛЕН УПЛИВ, УТИЦАЈ ОНИХ КОЈИ ВОДЕ ЗЕМЉУ на сваки појединачни живот. Један баналан, али упечатљив, пример: шта је мене као грађанина требало да буде брига што је дошло до Нато бомбардовања, ја тај и тај дан, између краја марта и почетка јуна 1999. имам по ЛИЧНОМ ПЛАНУ трчање, шетњу, одлазак у биоскоп, налажење са друштвом у кафани, посету позоришту, наведите шта хоћете. Али, хоћеш, бато: сВирене (што би рекао Мића Илић) опомињу да МИ ЈЕ ДРЖАВА ПРОЈЕКТОВАЛА шта ћу тих дана и месеци радити, заборави личне планове и потребе, у подрум, буразеру, и чекај СМИРЕЛУ да замени ШИЗЕЛУ. У мом политичком програму пре 1999. није био никакав сукоб са целим светом, никакве бомбе, убијање нашег невиног света, мобилизација, разарање наших добара, али нам га ТЕСНО СКРОЈИШЕ, НАНЕ, они којима смо дали, у већини, бар тако су тада говорили, ТО ФАМОЗНО ПОВЕРЕЊЕ (необавезујуће, за њих, погубно по нас). Знам како је најлакше рећи да је овакав један пројекат, као овај мој предлог, утопија, ако ништа: ТЕХНИЧКИ НЕСПРОВОДИВ. Подсећам: Ко хоће, нађе начин, ко неће, нађе изговор. Хајде да видимо шта је, како се то популарно каже, АЛТЕРНАТИВА. Ево, ОБЕЋАЊЕ ЛУДОМ РАДОВАЊЕ; затим: ПРЕВАРИШ ЛИ МЕ ЈЕДНОМ, ПРЕВАРИШ ЛИ МЕ ДРУГИ ПУТ, БУДИ СИГУРАН ДА ЋЕШ МЕ ПРЕВАРИТИ И ТРЕЋИ ПУТ (поднаслов једне песме Огдена Неша), а нас нису преварили три пута, него смо већ и изгубили рачун; ПОСЛЕ ИЗБОРА, НЕКОЛИКО МЕСЕЦИ, ПИТАЈУ ПОЛИТИЧАРА: ШТА БИ ОД ТОГ ПА ОД ТОГ ПА ОД ТОГ ОБЕЋАЊА, А ОН ВРАГОЛАСТО: ЈЕДНО СУ ОБЕЋАЊА У ЖАРУ ПРЕДИЗБОРНЕ БОРБЕ, А ВРШЕЊЕ ВЛАСТИ ЈЕ НЕШТО ДРУГО, ХА, ХА, ХА, ХО, ХО, ХО, ХИ, ХИ, ХИ; ОВЦЕ СУ ЗА ШИШАЊЕ; САМО СЕ БУДАЛА СПОТИЧЕ ДВА ПУТА НА ИСТИ КАМЕН (ух добро је, многи од нас се нису спотакли ДВА, спотакли су се бар петнаест пута, логичан закључак: ми нисмо будале, то су само они који су се спотакли ДВА пута, одлично, идемо даље); КАД ИЗГУБЕ НАРЕДНЕ ИЗБОРЕ, ДОТАДАШЊИ ВЛАСТОДРШЦИ, ЛАКОНСКИ, КАЖУ: КАЖЊЕНИ СМО ЗБОГ СВОЈИХ ГРЕШАКА (кажњени сте, господо, али је СВЕ ДРУГО ОСТАЛО, што рече сатиричар: ПО ОНОМЕ ШТО СТЕ СТЕКЛИ, ВИДИ СЕ ЗА ШТА СТЕ СЕ БОРИЛИ); даље: СВЕ ШТО СТЕ ОБЕЋАВАЛИ НАРОДУ, НАРОД ВАМ ЈЕ ОМОГУЋИО ДА ИМАТЕ (други један сатиричар); ОНИ ЗА СВОЈЕ ГРЕШКЕ И БУДАЛАШТИНЕ ИМАЈУ СВОЈЕ ПАРТИЈСКЕ СУДОВЕ, А ЗА НАС, СИРОТИЊУ РАЈУ, НАДЛЕЖАН ЈЕ ИСКЉУЧИВО РЕДОВАН СУД, парафраза мисли Д. Радовића, и тако даље, и тако даље. Закључак. Предлог формулара за сваког бирача. Поштовани и мање поштовани грађани Србије заинтересовани да ВРШИТЕ ПОЛИТИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ. Сајт са мојим политичким програмом наћи ћете (ТУ И ТУ: могу приватне адресе, телефонски контакти, фејсбук и друге мреже, мејлови, стандардна писма, разни профили, и тако даље). Уколико сте заинтересовани да вам дам посао да ми реализујете наведени програм, молим контактирајте са мном, уколико нисте, хвала на пажњи. У случају да вам се мој програм допада и сматрате како имате способности да га у целини реализујете, закључићемо СУДСКИ обавезујући уговор, који мени, као странци, доноси очекивани бољитак у свим наведеним областима, а ТЕБИ друштвено одговоран, добро плаћен и перспективан посао. Искрено ваш(а) ТА(Ј) И ТА(Ј).

Napred u stare pobede, tako otprilike zvuči poruka Gvozdenovića,eh, gde nam je ono divno i bezbrižno vreme Dušana Mihajlovića.Ja još nisam video neku pravu studiju tih prosperitetnih vremena za Dušanova vakta, ta floskula Dušanova vremena, služi kao mantra za sve i svašta. Zašto se ne kaže šta je to toliko bilo dobro, prvo da se odredi vremenski okvir: je li to od dolaska Slobe, 1987, ili početkom devedesetih, tih nekoliko godina posle Dušana, Đukić i Mića Janković, Nova demokretija u to vreme, nije mi jasno. Ako je za vreme socijalizma, do 1991, to je jedna priča, socijalizam ima svoje zakonitosti, i treba pomenuti samo jednu stvar: Sloba je valjda 1989. proglašen za počasnog građanina Valjeva, a sada ne može da se utvrdi ko je predsedavao tom skupštinom, svi peru ruke. Je li na to mislio Gvozdenović, ulizištvo i udvaranje do imbecilnosti. Pa onda početak devedesetih: u mnogim svojim dokumentima Nova demokratija Valjeva preponosno priča o tim svojim godinama kad je vodila grad, Đukić, Mića. Nema veze opšti društveni okvir, Srbija Miloševića, kriminala, rata bez rata, dobrovoljaca, zatim prisilno mobilisanih, Srbija koja baca cveće na tenkove onih koji su pošli na Vukovar, Srbija Arkana, Srbija Jul-a, Srbija opšteg ludila i razobručenosti, Srbija limenih sanduka svoje dece sa ratišta, nema to veze, Novoj demokratiji Valjeva dopalo parče lokalnog kolača, da vlada Valjevom, ja nisam video da su kao časni i ponosni ljudi rekli: dosta, dosta ovog kolektivnog ludila koje nas vodi u propast, kao što se i uskoro pokazalo, nego su bili prezadovoljni što su u okviru tog OPŠTEG UŽASA dobili svoje parčence vlasti, i posle svega i posle svih užasa koji su nas pogodili, Novodemokratovci Dušana Mihajlovića te svoje godine nazivaju Periklovim dobom Valjeva. I u takvu matricu vladanja čezne da nas ponovo uvede Gvozdenović: nema veze šta se zbiva u širem društveno-državnom okviru, daj nam parče vlasti na lokalu, mi sve nogom u dupe, a gde će sve to generalno završiti, ko što kaže MEĐUGRADSKA stara pesma- BAŠ JE NJEGA BRIGA!